Акатист или несједална песма (grčki - Ακαθιστος, [слушати] стојећи на ногама),  је химна благодарности и представља песничко дело које је по својој форми блиско древном кондаку, али је од њега суштински веома различит. То је, могло би се рећи, велика поема која се састоји из 12 кондака и 12 икоса, а да при томе икос има завршетак као и први кондак, а сви кондаци имају припев Алилуја. Православна химнографија познаје акатисте посвећене Светој Тројици, Часноме Крсту и неким светитељима. Акатист најшире употребе јесте онај посвећен Пресветој Богородици, "Возбраној Војеводје", (заштитници Цариграда); ово је ремек дело византијске литургијске химнографије. Овај акатист има облик поеме сачињене од 24 икоса и кондака, а сваки икос сачињен је од прозби сачињених од дванаест стихова (подобно опису из Откривења, гл. 12), и завршава се узгласом: "Радуј се Невесто, неневесна!" Ова химна има за основ кондаке које је испевао Роман Слаткопојац (491-560), ђакон у Бејруту и Цариграду, а многи приписују овај акатист и патријарху Сергију (између 610. и 638). Византијски философ Михаило Псел (VI век) приписује овај акатист Георгију Писидијском, библиотекару Свете Софије, који га је, наводно, саставио 629. године, у доба цара Ираклија, поводом византијске победе над Аварима који су опседали Цариград, победе која је приписана Пресветој Дјеви ("Благодаримо Ти за победу").
Литургичка употреба акатиста прописана је типиком за пету суботу Великог поста, на јутрењу, и то је тзв. Похвала Богородици. За друге акатисте наш боголужбени Устав једноставно речено не зна. Сво небројено мноштво акатиста, који се налазе по молитвеницима, каноницима, зборницима акатиста, представљају продукт каснијег стваралаштва. Рецимо, у Русији је распрострањено неколико стотина акатиста у част разних икона Пресвете Богородице, о разним догађајима, акатиста који су намењени појединим светитељима, Крсту, страдањима Христовим, Васкрсењу.