После Месопусне недеље, када престаје једење меса, следи, тзв. "Сирна" седмица, током које је дозвољено да се једе сир, то јест, уопште млеко и млечни производи, као и јаја. Ова седмица представља непосредну припрему за Велики пост, и као некакав постепени прелазак ка њему, па се у богослужбеним песмама назива, предворјем Божанственог покајања, светлим претпразништвом уздржања и светлим уводом у пост.

За сирну среду и петак одређена је служба која је налик великопосној, али ипак уз неке разлике у односу на њу. На вечерњу, после Ниње отпушчајеши, певају се тропари: Богородице Дјево, Креститељу Христов и Молите за ни... са земним поклонима, а уместо сугубе јектеније: "Помилуј нас, Боже", чита се 40. пута "Господи, помилуј"; после возгласа јереја "Сиј благословен", чита се "Небесниј Царју" и произноси се молитва преподобног Јефрема Сиријског: "Господе и Владико живота мога".

У сирну среду и петак Литургија се не служи. Повечерје на четвртак и на суботу је мало.

Ако у сирну среду или петак падне празник Света три Јерарха (30. јануар) или Обретење главе светог Јована Претече (24. фебруар), онда се служба ових празника преноси на сирни уторак или четвртак. Али, ако падне Сретење Господње или храмовни празник, онда се обавезно служи празнична служба: само се на крају вечерња, јутрења и сваког часа чине по три велика поклона са молитвом преподоб Save ног Јефрема Сиријског.

Сирна субота посвећена је спомену Свих светих, који су у испосништву или подвигу засијали. Слично као што "војсковође пред наоружаном и постројеном војском говоре о подвизима древних јунака и тиме бодре војнике, тако и Свети Оци онима који ступају у пост, указују на свете мужеве, који су у посту засијали и уче их да се пост не састоји само у одвајању од хране, него и у обуздавању језика, срца и очију" (Синаксар).

Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња, које се служи у недељу увече.

Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У Светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих, било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују предугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

У СУБОТУ СИРНЕ СЕДМИЦЕ, ЛИТУРГИЈА У САБОРНОМ ХРАМУ ПОЧИЊЕ У 7,30, А У НЕДЕЉУ СИРНЕ СЕДМИЦЕ ПОЧИЊЕ У 9. ЧАСОВА. У НЕДЕЉУ УВЕЧЕ, У ПОСЛЕДЊИ ДАН СИРНЕ СЕДМИЦЕ, СЛУЖИ СЕ ВЕЧЕРЊЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ СА ПОЧЕТКОМ У 17. ЧАСОВА, КАДА СЕ ВРШИ МЕЂУСОБНО ПРАШТАЊЕ И ИЗМИРЕЊЕ МЕЂУ ВЕРНИЦИМА.