Сви они који су се поучавали у вери и припремали за Свето Просвећење (Крштење), звали су се катихуменима или оглашенима. Реч катихумен, оглашен је грчког порекла и потиче од речи катихео, што у преводу значи предавањем научити, поучити, огласити. Првобитно је ова реч имала смисао било каквог поучавања или саопштавања неке вести живом речју. На основу неких места у Новом завету има се утисак да се цео старозваетни закон у то време схватао као поука, катихеза (Рм 2,18). Исто тако, имамо сведочанства у Новом завету да се под поуком у то време подразумевало, не просто поучавање у појединим истинама, него поучавање путу Господњем (Дап 18, 25; Гал 6,6). То значи да је цео Нови завет схватан као поука, катихеза. Тако су се у првим вековима развиле две врсте катихеза: Катихеза или поука за оглашене или поука оних који се припремају за просвећење (крштење) и мистагошка катихеза или поука крштенима, тј. просвећенима, која има за циљ да новопросвећене уведе у дубље тајне вере Христове.

Дакле, катихумени су упознавали свој етос и веру Цркве, кроз систематско поучавање и присуствовањем на Црквеним сабрањима, тј. на Литургији, на којима је слушано Јеванђеље, Апостол и проповед, а напуштали су сабрање после специјалних јектенија (Оглашени изиђите...) и молитви за оглашене. Период катихизације је трајао од једне до три године. После тих поука човек је изјављивао хоће ли да верује у то или неће.

Они који су желели да приме хришћанску веру, и да приступе Цркви, довођени су пред епископа помесне цркве или презвитера, који је забележио њихово име у списак оглашених (тај списак се некад назива Књига цркве, Књига небеса, или Књига живота). Затим је епископ три пута осењивао крсним знаком новообраћеног и стављао руку на његову главу и испитивао је од оних који познају кандидата каквог је владања, морала и живота кандидат за крштење (данас се ово осењивање крсним знаком и стављеање руке на главу чини на почетку крштења). Ако је неко био јавни грешник, одбијан је све док се искрено не покаје. Ако је неко био без јавног греха, без моралних падова, постајао је хришћанин, тј. кандидат хришћанства, а другог дана иза тога постао је оглашен, катихумен.

Према томе, период поучавања, катихезе, јесте период у коме се постављају темељи вере, а упоредо са тим се врши очишћење душе. Катихумени су у периоду поуке, катихизације, постили, а на крају их је Епископ пропитивао о основним истинама вере, и крштење се обично вршило на велике празнике: Васкрс, Педесетницу, Божић, Богојављење. Зато је и задржана пракса да се на ове празнике пева: Јелици во Христа креститесја...Катихеза се завршавала Страсне седмице пред Васкрс. На Велики Петак се вршило одрицање од сатане и исповедање вере, а на Велику Суботу вршило се крштење.

После Крштења следила је послекрштењаска или мистагогијска (тајноводствена) катихеза. Ово је био најсавршенији вид поучавања у вери, јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији.

Основни циљ поучавања у вери од самог почетка Хришћанства био је остварење заједнице са Богом, улазак у Цркву Божију и живот у њој.  У Цркви, кроз рођење одозго (Јн.3. гл.), односно крштење, људски живот задобија вечни смисао и назначење. Пунота истине и благодати, по сведочанствима учитеља Цркве, даје се од Бога у Светим Тајнама и светим врлинама, у којима божански живот постаје доступан људима.

•    УЧЕШЋЕ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ. Озбиљна намера да се духовно родимо за вечност подразумева одлазак у цркву и учествовање на Светој Литургији, где се упознаје са Јеванђељем као Речи Божијом, као и да чује проповед свештеника.Циљ крштења је да онај који се крсти може да приступи Светом Причешћу, тј. да има право да се причешћује и да се тако истински сједини са Христом.

Крштење деце и кумство

За крштење деце није потребна посебна припрема самог детета јер се деца крштавају по вери кума, који у Светој Тајни Крштења постаје духовни родитељ кумчета, јер га духовно рађа за Бога и вечност. Кум води своје кумче кроз његово духовно узрастање до пуноће мере Христове, те он, уз родитеље, има велику одговорност за хришћанско васпитање детета, носећи на души како врлине, тако и грехе кумчета, као његов главни духовни васпитач. Зато је неопходно да, при избору кума, родитељи детета врло озбиљно размотре колико ће овај трећи родитељ бити у могућности да дете прати и усмерава током читавог живота. Кумство не треба раскидати, нити олако схватати, јер оно подразумева озбиљну, обострану одговорност и поштовање. Кума не треба бирати међу крвним сродницима. Кум мора да буде крштени православни хришћанин. И кум мора да зна Оче наш и да је барем упознат – а најбоље би било да зна напамет – са Символом вере, који ће читати током крштења. Крштење детета се не сме одлагати, а нарочито не заузимати став да дете треба о томе самостално да одлучи када одрасте. Крштење је услов човековог духовног опстанка и развоја. У раној Цркви, родитељи који су, због немарног и неодговорног односа према крштењу детета, дозволили да оно умре некрштено, сматрани су убицама своје рођене деце. Зато крштењу деце треба приступати док су још бебе, без чекања да се за то стекну ма какви материјални или животни услови. Што се дете раније крсти, раније ће примити и снагу новога живота у Христу.

Миропомазање

У непосредној вези са Светом Тајном Крштења је Света Тајна Миропомазања. Ове две Свете Тајне врше се заједно. Миропомазање је Света Тајна у којој се нарочитом материјом, Светим Миром, врши помазивање свих делова тела кроз које примамо овај свет: чела, очију, ноздрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу. Свето Миро је уљана материја, справљена од скупоцених миришљавих биљака, коју освећује Патријарх на Велики Четвртак и разашиље Свештеницима по епархијама и парохијама. Свештеник помазује наша чула изговарајући формулу: "Печат дара Духа Светога", док кум потврђује: "Нека тако буде". Као што је новорођенчету за телесни раст потребна храна, тако је и духовном новорођенчету ради узрастања, потребна духовна храна – благодат Божија. Крштење је духовно рођење, а миропомазање духовна храна новокрштенога. Миропомазањем свих чула, цео човек је учињен Храмом Божијим. После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице, уз певање стиха из Посланице Апостола Павла Галатима (3, 27): "Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја". Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност, вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. После читања Апостола и Јеванђеља, обавља се омивање (брисање) светог мира, како би се оно сачувало од обесвећења и пострижење косе. Пострижењем косе човек дарује плод свога тела као жртву и заветује се Богу.

Објашњење неких радњи на крштењу

1. На почетку крштења свештеник чита три молитве Оглашења и свештеник пре тих молитава дува у лице оног који се крштава. Ово дување у лице символише: као што је Бог при стварању човека дунуо у лице дух животни, тако и онај који се крсти прима благодат и снагу Светог Духа.

2. Затим свештеник чита три Заклињања или молитве ексорцизма. У овим молитвама свештеник гони ђавола у име Христа Бога, да изађе и одступи од онога који се спрема за крштење.

3. Свештеник окреће оног који се крштава (тј. кума са дететом) западу, и пита га три пута: Одричеш ли се сатане и свих дела његових ... Кум одговара: Одричем се!

Да би свештеник био сигуран он поново пита кума: Јеси се одрекао сатане! - Кум: Одрекао сам се!

4. После ових питања, свештеник тражи од кума да дуне на дете које се крштава, и да пљуне на под. Ово дување и пљување, значи, да онај који се крштава показује да се гади и да има велико непријатељство према сатани, ђаволу.

После тога, свештеник окреће онога који се крштава према истоку и тада бива сједињење са Христом, питањем: Сједињујеш ли се са Христом! - Сједињујем се!

5. После сједињења са Христом кум изговара Символ вере. Символ је кратак образац или правило вере. Када би неко питао Православног хришћанина да му укратко објасни у каквог Бога верују православни, он ће му рећи овај Символ вере. По овом Символу вере сваки кум, као духовни родитељ кумчета, мора да васпитава своје кумче.

7. Даље, у наставку крштења, врши се освећење воде.

8. Освећује се уље и свештеник помазује уљем новокрштеног.

9. После помазивања уљем врши се крштење уз изговарање речи: Крштава се слуга Божији (име детета) у име Оца, амин, и Сина, амин, и Светог Духа, амин.

10. После крштења се дете облачи у белу кошуљу или бело платно. Бела боја означава чистоту и невиност. После крштења човек је чист од грехова.

11. Врши се миропомазање. Помазује се ЧЕЛО - да се ум посвети Богу, ОЧИ - да посматрају славу Божију, УСТА - да славе Бога, УШИ - да слушају тајне Божије, РУКЕ да чине добра дела, ПРСА - да се срце посвети Богу, НОГЕ - да иду Божијим путевима.

12. Уз певање песме: Ви који се у Христа крстисте... (Јелици во Христа креститесја...) свештеник са новокрштеним три пута чини круг око купке где је извршено крштење.Ово обилажење у круг је слика вечности - јер новокрштени ступа у вечни савез са Христом.

13. Следи омивање - тада се врши брисање оних делова тела који су помазани Светим миром, да не би дошло до профанације и обесвећења Светог мира.

14. Пострижење косе - Шишање косе има значајну улогу, тиме се показује на символичан начин скидање грешних мисли. Шишање косе значи и да се новокрштени предаје на послушност и служење Богу. Овај постриг косе је нека врсте жртве која би се принела Христу.